Izaija, 64
1. kao kad oganj suho granje zapali i vatra vodu zakuha!
2. Èineæ' djela strahotna, neoèekivana, silazio si i brda su se tresla pred tobom!
3. Odvijeka se èulo nije, uho nijedno nije slušalo, oko nijedno nije vidjelo, da bi koji bog, osim tebe, takvo što èinio onima koji se uzdaju u njega.
4. Pomažeš onima što pravdu èine radosno i tebe se spominju na putima tvojim; razgnjevismo te, griješismo, od tebe se odmetnusmo.
5. Tako svi postasmo neèisti, a sva pravda naša k'o haljine okaljane. Svi mi k'o lišæe otpadosmo i opaèine naše k'o vjetar nas odnose.
6. Nikog nema da tvoje ime prizove, da se probudi i osloni o tebe. Jer lice si svoje od nas sakrio i predao nas u ruke zloèinima našim.
7. Pa ipak, naš si otac, o Jahve: mi smo glina, a ti si naš lonèar - svi smo mi djelo ruku tvojih.
8. Ne srdi se, Jahve, odveæ žestoko, ne spominji se bez prestanka naše krivice. De pogledaj - tÓa svi smo mi narod tvoj!
9. Opustješe sveti gradovi tvoji, Sion pustinja posta, i pustoš Jeruzalem.
10. Dom, svetinja naša i ponos naš, u kom te oci naši slavljahu, ognjem izgori i sve su nam dragocjenosti opljaèkane.
11. Zar æeš se na sve to, Jahve, sustezati, zar æeš šutjet' i ponižavati nas odveæ žestoko?